Priča napisana u junu 2025. godine za literarni konkurs Portalibrisa „Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova“. Radnja prati stari Ras, Petrovu crkvu i Deževsku dolinu, krštenje Rastka Nemanjića i put Nemanje i Save do Hilandara.
Krv
Ras. Vitlejem naroda srpskog. Prestono mesto prvih srpskih vladara i svedok rađanja zemlje Nemanjića. Na visu Gradina, Nemanjića dvori osigurali sebe kamenim bedemima, da bi im narod sigurniji bio. Oko njih nikle kuće, trgovi, skitovi i crkve. Život se odvija po kamenim i utabanim zemljanim stazama, što krivudaju međ kućama pokrivenim slamom i šindrom. Vazduh miriše na bilje i smolu. Vreva!
– Hoćeš da ti gatam?
– Neću!
– Ako, pametna si što nećeš! Pa-me-tna!
– Pa što me onda pitaš?
– Kušam te, kušam! Nego, imam ja nešto drugo za tebe.
– Ne treba ništa!
– Treba, treba! Odavno imam jednu belu brojanicu. Meni je dali da nikad iz Rasa ne odem. Ja je sad tebi dajem, da nikad iz Rasa ne odeš.
– A kud iz Rasa može da se ode, i što bi?! I što baš meni da je daš?
– Bogougodna si. Zato! Vidiš, ono tamo je apostolska crkva Petra i Pavla.
– Znam koja je to crkva!
– Ajde, sad idi i pomoli se sebi za zdravlje. Putuj s Bogom i budi luča što vazda sija. A kakve su ti samo te oči, ko u srne!
Žena u srednjovekovnoj odori boje zrelog vina, sa ukrasima svojstvenim dobrostojećem staležu Stare Raške, dostojanstvenim koracima se približavala vratima Petrove crkve. Belinu i nežnost njenih ruku narušavao je veliki crni ključ u obliku krsta. Ubacila ga je u bravu i zavrtela sa lakoćom. Uprkos nesrazmeri njenih ruku i ključa, prolomi se zvuk brave i zaškripaše teška drvena vrata.
– Izvolite.
Narod se propinjao na prste ne bi li video što više i zadovoljio svoja radoznala čula. Pored gospodara Nemanje Zavidovića, najmlađeg sina velikog župana Zavide, smerno stajaše Ana, gospodarica Raške. Visoka, lepa, blagonaklona i voljena od svog naroda. Nemanja naočit, stamen, ne više tako mlad, gledaše svoje podanike i svoj narod. Nijedno lice ostalo nije a da ga nije pogledom dotakao i blagim naklonom pozdravio. Ras je njegov dom. Raška je njegova zemlja. A sve to vredelo ne bi bez ovog krsta, bez ovog naroda, bez njihovih ćerki Raške, Jefimije i Jelene i bez njihovih sinova. Kraj Ane i Nemanje stajahu dva dečaka u svečanim odeždama. Vukan i Stefan. Mirni, tihi. Naučila ih majka Ana svakome redu, a otac Nemanja ih već poodavno uči da pašu mačeve i jašu dobre konje.
Zahvaljivaše Nemanja u sebi Bogu što mu usliši molitvu da dobije trećeg sina, što mu usliši molitvu da se trojstvo otrojči i u njegovom domu. Odjeknu dečji plač u Miščićima kraj reke Deževke i Bog blagoslovi Nemanju trećim sinom. I sad evo u Petrovoj crkvi, u tom hramu vere Nemanjine, trećeg sina Nemanja krštava. A kako će se drugačije u Rasu zvati toliko željeno dete vladara, kako će se drugačije zvati princ Raške, ako ne Rastislav, Rastko?! Da bude čvrsto ukorenjen u svoju zemlju i svoju veru ko hrast što stoji na vetrometini i odoleva vekovima, kao molitveno drvo usred sela što narod u jedno sabira.
Nemanja je odavno video istinu i pravoverje u pravoslavlju. U svetom hramu apostola Petra i Pavla, u narodu poznatijem kao Petrova crkva, u tadašnjem sedištu raške episkopije, njega je miropomazao i u pravoslavlje uveo raški episkop Leontije.
I danas su se sabrali svi sveštenici i episkopi. Doneli na dar vodicu sa Jordana i tamjan iz Jerusalima. Nad kamenom krstionicom zagrme glas:
– Krštava se sluga Božji, Rastko, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin!
I tako tri puta.
Kad posu svetu vodu preko dečje glave, svetlost obasja Rastkovo lice i sve zamirisa na bosiljak i smirnu. Narod se uskomeša i ču se žagor. Kažu da bela ptica kruži oko kupole apostolske crkve. Rastko postade dete neba.
– Evo je i krstionica. Zaštićena je staklom. Jako smo ponosni što je sačuvana. Ovde su se krstili i Vukan i Stefan. A pre osamsto pedeset godina ovde se krstio naš Rastko.
– Da, da.
– Nešto ste se zamislili. Hoćemo li van?
– Da, da. Samo Vi nastavite.
Slušam umilni glas kustoskinje Jelene. A ispred crkve Svetih apostola Petra i Pavla, pogled puca unakrs i ne znaš gde ti je oku lepše da gleda. Visoko gore Đurđevi Stupovi. Sa njih vetrovi donose glasove predaka, a jutarnja magla kao mladin veo spustila se na pitomu Deževsku dolinu. Znali su Nemanjići gde državu da stvaraju i znali šta svom narodu ostavljaju. Jelena pokazuje rukom prema Goliji i brdima nad dolinom reke Deževke. Kaže, tu je Nemanja sa svojom vlastelom srne lovio.
Jesenje jutro. Zora i pre zore. Iz magle se tek rađalo belilo dana. Veliki župan Stefan Nemanja, na sred Rasa, sabrao vlastelu i vitezove pa s njima krenuo put Deževske reke, gore ka liticama podno Đurđevih Stupova. Kad u Stupove gleda, u nebo gleda. Konji ržu. Psi laju u mahnitoj želji da rastrgnu koju divljač. A lovci odvažni, otmeni. Kao da idu u boj, a ne u lov. Gusta i tiha šuma borovog mirisa, krila je ono što su tražili. Pred samog župana iskoči srna. Bela ko sneg na Stupovima. Uplašenog pogleda stajala je kao zaleđeni prizor i gledala Nemanju pravo u oči. Mladi vlastelin uskliknu:
– Gospodaru, daj znak! Držim je na streli.
Veliki župan, velikodušan i u ratu i u miru, samo podiže ruku. Veliki je onaj ko život može da uzme, a ne uzme ga.
– Nećemo danas nevinom krvlju ruke da okrvavimo.
– Zašto gospodaru, zašto?
– Ne znam. Ne znam. Srce mi zna, razum ne kazuje.
– Opet ste se zamislili. I stalno vrtite čvorove na toj beloj brojanici. A kakve su Vam te oči, ko u srne! Kažem Vam, prelepa je Deževska dolina. Čuvena i u pesmi i u mitu. Kroz Deževsku dolinu protiče reka Deževka. Nije velika, ali je ne treba potcenjivati. Mit kazuje da na njenom izvoru obitava vila planinka, bela ko sneg na Stupovima. Noću sedi na kamenu i peva stare pesme. Ostaje mirna kažu samo kad čovek čista srca stoji pred njom. Ako joj naruši mir nečista duša, ona se postara da ta duša zaluta u jesenju maglu i da se nikad ne vrati. Eto, to je mit, a pesama ima. Dosta. No ja Vam nisam baš nadarena za pesmu. A ako me pitate za narod? Narod je ovde pitom i pobožan. Živi sa deževskom istorijom i mitovima, kao što živi sa kišom, sa zemljom i nebom. Oni su svoji na svome.
– A odavde, iz starog grada Rasa, dokle pogled najdalje doseže?
– Do večnosti.
Po kamenim prolazima i međ visokim kamenim zidinama staroga Rasa narod sa nevericom prepričava jednu te istu priču. Rastko se zamonašio. Rastko se zamonašio. Nemanja i Ana plaču. Napravio „prevarno, ali bogougodno delo“. Uvek se razlikovao od druge dece. Mlad beše, a mudrost mu stara. Otišao na Svetu Goru. Nije on više Rastko, sad je monah Sava.
– Rekoh, do večnosti. Razumete šta hoću da kažem?
– Da, da. Naravno. Znam da je Rastko postao monah Sava. On je koren naše vere, jezika i samosvesti. Bio je u Vatopedu, na Svetoj Gori, a zatim sa ocem Nemanjom obnovio Hilandar i darovao ga srpskom narodu. Hilandar je naš nebeski grad. To je srpska duhovna luka na obali Svete Gore.
– Pa Vi sve znate! Onda znate i da je Nemanjino monaško ime Simeon. Znate i to da su oni naši sveci. Stalno držite tu belu brojanicu!? Mnogo Vam znači.
– To mi je…
– Ne, ne. Ne treba da objašnjavate. Reč je najveći neprijatelj tajne.
Šume kiparisi umilno, kao psalmi. Dva monaha hodaju nečujno da ne naruše molitvenu tišinu što bdi nad manastirom.
– Zašto ćutiš, oče?
– Sećam se sine, naše Raške, našeg Rasa, Petrove crkve i naše Deževe. Sećam se onih naših manastira kraj studenih voda i našeg naroda što ruke uzdiže ka nebesima, a oči ka nama – reče Simeon tihim glasom.
– To se oče, ne zaboravlja. Svakom je težak krst što ga nosi. Kakve te brige more, oče?!
– Raška vapi za mirom i Bogom. Sad samo ti sine, možeš spojiti nebo i zemlju, a da ne izdaš ni jedno ni drugo.
– Hoću oče, hoću! Uz Božju pomoć.
– Kako misliš?
– Istinom oče, istinom i pravdom.
– Dobar je naš narod. Ispratiše sa blagoslovom mene i tvoju majku Anu na Blagovesti 1196. godine kod Petrove crkve. Mudar je to narod. Znadoše da je to naš sveti put, ali se i brinuše kako će dalje bez nas. Ja krunu, sablju i dvor predadoh tvome bratu Stefanu. Stefan je uman i pronicljiv vođa. Duklju dadoh Vukanu. Ana, moja sestra u Hristu, blagočestiva Anastasija, nađe monaški mir u crkvi Svete Bogorodice u Toplici, a ja sine, iz moje Studenice Hilandaru i tebi pohrlih. U Hilandar, u našu duhovnu luku u naš nebeski grad večnosti. Odavde ću zauvek da bdim nad našim narodom.
Simeon podiže pogled i obe ruke ka svetogorkim nebesima. Visoko gore bela je ptica nadvisivala Hilandar.
– Eto tako, naš Simeon postade Sveti Simeon Mirotočivi, a Sava Sveti Sava. A što je Hilandar na dalekom Atosu, to je ova crkva ovde nama u Deževi. Svetlo koje ne gasne. Ako još nešto želite, pitajte!
– Ne treba ništa. Hvala puno. Doviđenja Jelena. Nadam se da ćemo se opet videti.
– Zasigurno. Ovo je kuća svih nas. A kući se uvek vraća.
– Još jednom hvala na svemu.
– Zbogom! Gde god da idete neka Vas sreća prati i neka Vas uvek srećnu vrati. Moliću se za Vaše zdravlje ovde, najbliže Bogu, u Petrovoj crkvi.
Visoko gore bela je ptica nadvisivala kupolu crkve.
Taj zvuk otključavanja crkve, što mi otključa tajne s prapočetka sveta, u rano nedeljno jutro, ne prestaje da odzvanja mojom dušom i mojim umom. Treperenje sunčevih zraka po fragmentima fresaka, na kojima su izmešani likovi svetitelja, ratnika i običnog sveta što se za goli život bori međ zidinama drevnoga Rasa, činilo je sve nekako stvarnim i živim. Kao da sam dodirnula vreme. Ili je ipak ono dodirnulo mene. Srce mi zna, razum ne kazuje.
Sveti Simeon je govorio da je krv novorođenčeta stara hiljadama godina, da se pretače iz jednog čoveka u drugog i da ne pripada čoveku, već narodu.
Zasnovano na istoriji, mašti i ljubavi.