Pričalo mi jedno drvo: kad je bilo sasvim malo, tek izdanak u šumarku, da sve tada beše čisto, da ništa više nije isto. Sve je bilo blistavije, sve svetlije, veselije! Potoci su žuborili i kroz šumu ćućorili! Reke su se razlivale, plodne njive zalivale! A šume su moćne bile i bogatstvo nisu krile, raznolikost živog sveta, pa sve buja i sve cveta!
A onda se rastužilo: kaže nije zaslužilo da kisele liju kiše, da strahuje i uzdiše, da se plaši ljudske ruke što mu strašne sprema muke.
A drvo bi htelo samo miran život u šumarku, ako treba i u parku!!!