Причало ми једно дрво: кад је било сасвим мало, тек изданак у шумарку, да све тада беше чисто, да ништа више није исто. Све је било блиставије, све светлије, веселије! Потоци су жуборили и кроз шуму ћућорили! Реке су се разливале, плодне њиве заливале! А шуме су моћне биле и богатство нису криле, разноликост живог света, па све буја и све цвета!
А онда се растужило: каже није заслужило да киселе лију кише, да страхује и уздише, да се плаши људске руке што му страшне спрема муке.
А дрво би хтело само миран живот у шумарку, ако треба и у парку!!!